„Moj sin ubrzo će dobiti obavezu da vodi posao, a ja ću raditi ono što mi najviše odgovara – u vinogradu. Normalno je da u ovom poslu ideš napred i zato kad vidiš da mlađa generacija hoće da ide svojim putem, postaneš stroži, ali si u isto vreme i zadovoljan što je tako. Mislim da imam veći problem i sukob sa svojim ocem nego sa sinom. Najveći problem bio je prelaz sa jednog načina obrađivanja vinograda u sasvim drukčiji.
Naime, moj otac radio je u vreme kada je uvek falilo vina. Što bi proizvodio više grožđa, imao bi više vina, pa je bilo veoma teško ubediti ga da bi trebalo sve promeniti: krenuti od nule i ići na kvalitet, a ne na kvantitet. Prvu godinu otac je stalno govorio da ćemo da propadnemo, ali sam izdržao i sve je ispalo dobro“, kaže Dušan Kristančič i poručuje da onaj ko misli da brzo zaradi od vina nikada neće biti dobar vinar i da treba da ostavi taj posao i počne da radi nešto drugo jer će tako sigurno brže zaraditi novac.
„Ako si vinar samo zbog para, onda si samo punjač flaša. Što je čovek duže u vinarskom poslu, postaje sve zanimljivije, jer se radi sa prirodom koja je potpuno nepredvidljiva. Vinari imaju proizvod kojem daju nešto potpuno lično. Zbog toga bi trebalo da svaki vinar na početku osmisli svoj put, mada bi ujedno trebalo da ima i nekoga od struke kome veruje. Mi već godinama sarađujemo sa profesorima sa Biotehničkog fakulteta u Ljubljani. Najopasnije za vinara je ako misli da je njegovo vino najbolje i pije samo svoje vino“, tvrdi Dušan Kristančič.
„Nema velike razlike između ovdašnjih vinara i vina i onih iz regiona Koljo jer su to uglavnom Slovenci, ali je velika razlika u tržištu. Italijana ima 60 miliona, a dosta ih je i u svetu, gde su vlasnici restorana koji, naravno, vuku svoja vina“, nastavlja priču Marko Kristančič, koji je 2004. godine preuzeo posao trudeći se da modernizuje vinariju, ali i da zadrži prepoznatljiv stil vina sa etiketom Kristančič. On smatra da njihova bela vina treba da budu sveža i lagana, a crvena odležala i strukturna. Proizvodnja vina iz podruma Kristančič u zavisnosti od berbe varira od osamdeset do sto hiljada litara godišnje. Kristančiči imaju paletu od trinaest vina koja proizvode samo od grožđa iz svojih vinograda i podelili su ih u tri grupe. Medana vina su bela i rdeča i predstavljaju osnovna, stona vina. Kristančić vina su kvalitetna sortna. Inače, sva bela vina nastaju od internacionalnih sorti, osim rebule, tokaj friuliana i pikolita, koji se koristi za proizvodnju slatkog vina, dok se crvena vina proizvode potpuno od francuskih sorti pino noar, merlo, kaberne sovinjon i kaberne frank.
Pavo vina su premijum vina od kojih su Pavo belo i Pavo rdeče kupaže, dok su Pavo chardonnay i Pavo cabernet sauvignon sortna vina najvećeg kvaliteta dobijena pažljivom selekcijom grožđa i odležavanjem u novoj hrastovoj buradi od 225 litara. Pavo chardonnay odležava 18 meseci, a Pavo cabernet sauvignon od 24 do 30. U paleti vina je i slatko vino Pikolit, koje su izbacili na tržište samo iz berbi 1999. i 2008. To vino proizvodi se od grožđa sorte pikolit, koja se suši od septembra do decembra. Pikolit je sorta koja ima male prinose, ali je ne napadaju bolesti. Pikolitu se dodaju rebula i malvazija da bi imao svežinu i nakon fermentacije ide u barik na oko godinu dana. Rezultat je desertno vino sa petnaest odsto alkohola, aromama sušenog voća i meda i dobrim potencijalom za odležavanje.
„Naš ideal je da maksimalno iskoristimo prirodu i da se onda nakon pravilno odrađenog posla u vinogradu primeni najnovija tehnologija u podrumu kako bi se eventualno ispravili neki nedostaci i dodalo na kvalitetu. Proizvodimo kilogram i po grožđa po čokotu kod belih i kilogram kod crvenih sorti jer su bele sorte konstantno dobre, dok kod crvenih ne daje svaka berba vrhunska vina“, objašnjava Marko Kristančič i dodaje da je veoma važan i sastav zemljišta u vinogradu. Za crvene sorte idealan je laporac jer zadržava malo vlage, što je posebno dobro za kaberne sovi-njon, a ilovača preovlađuje u vinogradima sa belim sortama kao što su sovinjon blank i sovi-njoneze. Poteze sa vinogradima u Goriškim brdima odlikuje i velika temperaturna razlika. Naime, nakon samo jednog kilometra spuštanja u nizinu temperatura opadne za pet-šest stepeni Celzijusovih, što je povoljno za aromatične sorte. Povremeni nedostatak padavina Kristančiči rešavaju smanjenim prinosom grožđa po čokotu, tako da nemaju mnogo problema sa sušom.
Kristančiči su najviše orijentisani ka domaćem tržištu, tako da se u Sloveniji proda 75 odsto ukupne proizvodnje vina, a ostatak se izveze u zemlje regiona, i to najviše u Srbiju i Hrvatsku, dok se vina sa etiketom Kristančič iz Medane mogu naći i u Rusiji, Poljskoj, Engleskoj, Nemačkoj, Austriji i Italiji. „Najvažnije za svakog ambicioznog vinara jeste da kupci prepoznaju kvalitet njegovih vina jer su velike reklamne kampanje i promocije veoma skupe, ali snalazimo se i idemo dalje. Od drugih se razlikujemo po radu u vinogradu i u podrumu. I to je to – samo veliki rad. Nema mnogo priče, vino je važno, treba ga probati, a kad je dobro, ono priča“, završava s osmehom Marko Kristančič.
Tekst: Petar Vušurović, Foto: Đorđe Zarić
