Radionica pod vedrim nebom

Medana je sjajan primer koji pokazuje koliko je podneblje važno za rađanje vrhunskog vina. Kristančiči iz Medane, čije prepoznatljive etikete na kojima je raskošni paun sve češće viđamo i u vinskim kartama beogradskih vrhunskih restorana, bili su i ostali skromni ljudi zaljubljeni u svoj komad zemlje na kome i težak rad izgleda kao igra

Kažu da je nostalgija samo kusur od prošlosti, ali svako ko je doživeo proleće u vinorodnoj Medani razume tugu koja izbija iz ovih stihova slovenačkog pesnika Alojza Gradnika. Smeštena kao pravi mali geografski biser u Goriškim brdima, od kojih na sever puca vidik prema snežnim visovima Julijskih Alpa, a ka jugu na plavetnilo Jadranskog mora, Medana je sjajan primer koji pokazuje koliko je podneblje važno za rađa-nje vrhunskog vina. Ipak, da je najvažnija karika sam vinar i njegov lični pečat, možda najbolje govori podatak da od preko 130 proizvođača vina, koliko je registrovano u Brdima, samo nekoliko vinarija može da se pohvali uspesima u večnoj potrazi za velikim vinom i proboju na svetsko tržište.

Jedan od njih, a ujedno i jedan od pokretača vinske bajke, jeste podrum Kristančič iz Medane, čije prepoznatljive etikete na kojima je raskošni paun sve češće viđamo i u vinskim kartama beogradskih vrhunskih restorana. Nasuprot svemu, a kako to obično i biva, Kristančiči su bili i ostali skromni ljudi zaljubljeni u svoj komad zemlje na kome i težak rad izgleda kao igra. Vinogradarstvom i vinarstvom počeli su da se bave 1970. godine, kada je sve bilo drugačije: druga država, drugi sistem, drugačija filozofija i način proizvodnje vina.

„Istorija je tamo gde se počne... Naše imanje je kao i svako imanje u brdima nekada imalo više kultura: bilo je tu voća, povrća i naravno vinograd, koji je vremenom sređivan. Urađena je selekcija sorti, proširili smo zasade i polako došli do ovoga što sada imamo. Počeo sam da radim u vinogradu pre više od 30 godina sa ocem, sa kojim radim i danas, a ako dodamo i mog sina Marka, vino Kristančiča u ovom trenutku proizvode tri generacije“, počinje priču za Caffe&Bar Dušan Kristančič i dodaje da su na samom početku bili kooperanti i prodavali grožđe velikoj zadružnoj vinariji. Međutim, kad se Dušan vratio iz vojske, iskrčili su voćnjake, posadili vinovu lozu i sagradili jedan deo današnjeg podruma da bi tu ostavili svoje prvo vino. Nije prošlo mnogo kada su shvatili da rinfuznom prodajom vina neće daleko dogurati, pa su 1989. godine počeli da flaširaju vino pod imenom Kristančič sa sopstvenom etiketom.

„Ove godine slavimo dvadeseti rođendan podruma i to pokazuje da smo prešli mnogo kilometara na svom vinskom putu. Počeli smo među prvima i zato se i udružili sa ostalim pionirima vinarstva u Goriškim brdima. Bila su nas šestorica, pa smo rešili da nastupimo zajednički, doduše svako sa svojim etiketama, ali sa zajedničkom opremom i zajedničkom promocijom. Ipak, posle nekoliko godina pokazalo se da ćemo se brže i bolje razvijati ako se potpuno odvojimo i krenemo svako za sebe, pa smo već 1997. bili potpuno samostalni“, seća se Kristančič.

Tih godina velike promene dešavale su se i u slovenačkim vinogradima jer je država imala petnaest odsto ukupne površine svih vinograda u Brdima, te je 1992, kad je propala tamošnja zadruga, sve to dodeljeno vinogradarima. Kristančiči su se tada proširili za tri hektara i uz nekoliko vinograda koje su uzeli u zakup došli do sadašnjih 20 hektara.

„Na našoj strani imamo 13, a na italijanskoj, u Kolju, sedam hektara. To je prava evropska ’kmetija’ i rekao bih da će to za ovu našu porodičnu vinariju biti maksimum jer su imanja na teškom terenu, tako da nema potrebe da se nešto drastično širimo i time izgubimo kontrolu nad vinogradima. Prema mom mišljenju, dobar vinar je, pre svega, dobar vinogradar“, smatra Dušan Kristančić.

On kaže da je najveći problem za jednu vinariju koja se nekada razvijala u Goriškim brdima bila nabavka opreme, repromaterijala, etiketa i flaša. Tržište u bivšoj Jugoslaviji bilo je veliko, tako da je prodaja bila veoma dobra. Tako je, na primer, ’90. bilo samo pet vina od sivog pinoa u čitavoj Jugoslaviji, a Kristančiči su imali 1.000 litara. Ne bi stigli ni do Zagreba a već bi ostali bez vina.

„Svako od nas vinara na početku se traži, pokušava da nađe koje mu vino najviše odgovara. Ispitujući geoklimatske uslove i posmatrajući potražnju na tržištu, došli smo do zaključka da bi trebalo da negujemo crvene sorte kao što je kaberne sovinjon. Sada imamo više od 50 odsto crvenih sorti za razliku od suseda u oblasti Koljo, gde preovlađuju bele. Što je iskusniji, vinar je stabilniji u radu sa sortom, pa samim tim postaje nezavisan od trenda i prepoznatljiv po nečemu. Sve to ima veze i sa poslom, jer kao što znate, crvene sorte uglavnom su kasne, pa uz bele imamo dobar raspored obaveza za celu porodicu, koja radi sve, od vinograda preko podruma do boce“, objašnjava Dušan Kristančič.

Prelepi vinogradi uređeni su u obliku terasa koje se nalaze iznad 150 metara nadmorske visine. Prostiru se na mestima sa najboljim mikroklimatskim uslovima za različite sorte, a sađeni su tako da imaju 3.000 čokota po hektaru. U novim vinogradima posađeno je 5.000 čokota po jednom hektaru.