„Zapostavljeni su mali proizvođači – individualci, koji svojim domaćinstvima obezbeđuju dodatni prihod pravljenjem industrijske rakije. U Srbiji postoji oko 2.000 registrovanih proizvođača rakije, od kojih je oko 90 odsto poljoprivrednika koji prave (meku) rakiju kao sirovinu za dalju proizvodnju. Od njih se snabdevaju veliki proizvođači kao što su Rubin ili Prokupac. Ovim Zakonom oni su stavljeni van zakona, kao da ne postoje. Budući da nemaju kapacitet da ulažu u proizvodnju, zaposle tehnologa i slično, ostaje im mogućnost da rade na crno ili da zapuste svoje voćnjake. Ni jedno ni drugo nije dobro za Srbiju. Osim toga, nametanje obaveze da se podrumska evidencija vodi i u pismenoj i u elektronskoj formi sasvim je suvišna i predstavljaće veliki problem za brojne proizvođače“, objašnjava Ðurić i dodaje da bi država, ukoliko bi sa tržišta nestali mali proizvođači, imala oko milijardu dinara gubitka od PDV-a i akciza.
Ðurić naglašava da na Zakon ima još neke zamerke, među kojima su i one koje se odnose na zaštitu geografskog porekla, zatim visoke troškove koji se zakonom nameću proizvođačima i suvišnim administriranjem države. Zbog svega toga, kako kaže Ðurić, proizvođači voćnih rakija koji se nalaze u Udruženju Srpska rakija, predlažu osnivanje nacionalne laboratorije za rakiju koja bi bila nadležna za kontrolu uzoraka, budući da se dešava da isti uzorci budu različito ocenjeni u različitim ovlašćenim laboratorijama.
Nenad Stevanović, proizvođač rakije Zlatna biserka, ističe da će novi zakon dati rezultate samo ako se bude u potpunosti sprovodio. Prema njegovim rečima, postoje dva osnovna problema u proizvodnji rakije – nelegalna konkurencija i činjenica da se rakije bez akciza prodaju u ugostiteljskim objektima. „Često ugostitelji rakiju koju nabave na crno dosipaju u flaše poznatih proizvođača. Time su svi na gubitku: proizvođači, kupci i država. Osim regulisanja prodaje rakije, važno je i da se ljudi profesionalno bave njenom proizvodnjom jer i tu ima mnogo mešetarenja. Država treba više da kontroliše tu oblast kako bi se proizvodnja i prodaja rakije podigle na viši nivo. Jednom treba da se reši ko kosi, a ko vodu nosi. Novi zakon nosi nešto više kriterijume koji regulišu sve detalje proizvodnje, ali to za ozbiljne proizvođače neće predstavljati veliku prepreku“, objašnjava Stevanović.
Branko Nešić, vlasnik Rakia bara, specijalizovanog ugostiteljskog objekta u kojem se mogu probati skoro sve vrste rakija koje se danas flaširaju i prodaju u Srbiji, smatra da glavni problemi sa kojima se susreću ugostitelji jesu promenljiv i nepouzdan kvalitet, mali kapaciteti i nepouzdana isporuka za duže vreme, neadekvatna higijena, nedovoljna tehnološka opremljenost, mešanje različitih vrsta rakije, dodavanje ekstrakata i slično. „Mislim da ovom novom zakonu fali to što nije jasno definisano koje sve rakije mogu da se proizvode, od kojih vrsta voća, u kakvom drvetu i koliko treba da odleže“, objašnjava vlasnik Rakia bara.
Nešić smatra da ipak samo proizvođači mogu da se izbore za uspeh svog proizvoda, ali da pre toga moraju rešiti probleme sa kojima se suočavaju. Neki od problema su i nepostojanje preduzetničke vizije, slaba kupovna moć stanovništva (a kvalitetna rakija kao vrhunsko piće ne može da bude jeftina), nedovoljna informisanost proizvođača o marketingu i potrošača o kvalitetu rakije, srpska nesloga i neorganizovanost – mnogo malih proizvođača koji sami ne mogu ništa da urade, a pri tom i nemaju jasno definisan sistem kvaliteta. „Moramo da razbijemo iluziju koja postoji kod mnogih da ceo svet zna za srpsku rakiju. To, jednostavno, nije tačno. Osim naše dijaspore i turista koji dođu u Srbiju, niko nije čuo za našu rakiju. Problem je u tome što Srbija jednostavno nema dovoljno kvalitetne rakije“, zaključuje Nešić.
Tekst: Uroš Delić, Foto: ekipa
