Kuvanje uzvraća ljubav
Uvek smo držali kvalitet. Šarene laže, kićenja... to nema prođu. Čovek voli dobar tanjir. U čemu je filozofija uspeha? U kvalitetu, posebno danas, kad kafana ima mali milion. Treba nekome čitav sat da zapuca od Mirijeva dovde, i zamislite da se razočara! Zato poštujemo svakog gosta – kažu kuvari Marinade
Komarac, neočekivano duhovito ime za kafanu na reci, na levoj obali Save, kraj samog Brodogradilišta Beograd, gde su svraćali brodarci i ponekad poslovni gosti, varioci i strani partneri. Tu se nekada jelo malo i ponešto pilo, mnogo igralo domina, šaha, karata, ponekad pomakljalo. Komarac su neki smatrali zloglasnom kafanom.
A onda je, početkom osamdesetih, blesnuo prvi štirkani beli stolnjak. Kaldrma kojom se dolazi na obalu sačekaće još dok je prekrije asfalt. Tim putem dolaziće nova, još raznovrsnija klijentela da jede ribu na mediteranski način i očima upija pejzaž reke i Ade ciganlije. I tako sve do danas u Marinadi, kako je lokal krstio novi gazda, poznati ugostitelj Rajko Dobrosavljević, pošto ga je proširio i podigao nivo. U tim okolnostima, 1984, kad je privatni sektor bio na ideološkom udaru, zaista je trebalo imati viziju pa uložiti u nešto što će jednom da uspe. Marinada ima dvojicu ljudi kakvih, valjda, nema u celoj Srbiji. Zapravo, to je trojka; dva kuvara i jedan gazda proveli su četvrt stoleća zajedno, u istoj kafani, nad ribama i školjkama, nad gostima. I to nije kraj.
Reč je o Voji Mrviću i Branislavu Ristiću, kuvarima koji od prvog dana, bez dana bolovanja, u Marinadi prate vlasnika Dobrosavljevića. Sada je došlo vreme da Vojo sakuplja papire za penziju, ali to neće biti njegov rastanak sa starim društvom.
Šta to drži ljude zajedno u vremenima u kojima je bilo više brige, bede i problema nego lepih stvari?
„Najveći krivac je poslodavac. To što se dogovorilo, uvek je poštovano, plata prvog-drugog u mesecu, treći je već kasno. Brine o personalu, prijavi vas i plaća državi dažbine za vas. I ostali ljudi ostaju dugo. Misle, malo će, i orkestar je ovde sastavio 16-17 godina“, kaže Vojo. A Vojo Mrvić nije po prirodi nepokretan. O tome sam priča za Caffe&Bar.
„Završio sam ugostiteljsku školu u Jug Bogdanovoj ulici. Sada se i vukovci upisuju tamo, a onda je samo nas 13 bilo iz Beograda, ostali su bili iz Čačka, Sevojna, Kraljeva, Loznice... Po završetku, brzo sam postao poznat po menjanju firmi. Dogodilo se tako da sam se, radeći u velikoj ugostiteljskoj firmi Višnjica, u njenom internom listu, gde su bile rubrike ’otišli iz preduzeća – došli u preduzeće’, jednom našao u obe rubrike – i otišao i došao...
A počeo sam 1965. u Višnjici, u restoranu Banija. Bila je to dobra škola, narodna kuhinja – narodne cene. Bio sam na nedelji srpske kuhinje u Moskvi, desetak puta sam sa Skadarlijom gostovao u Mostaru, Sarajevu, Dubrovniku, u hotelu-gradu Podvin kod Bleda bio sam na praksi. Višnjica je bila ispred ostalih firmi. Direktor Duško Ćorković, pre rata došao u Beograd sa Banije, radio svašta, cepao karte u Pozorištu na Terazijama, prirodno pametan, mudro je vodio Višnjicu. Na kraju sam 1984. došao kod Rajka u Marinadu i tu ostao“, priča Vojo.
Gladne oči na ovim prostorima smislile su da je najveća tica – prasica, pa se veruje da se u Srbiji riba jede samo o postu. Ko bi onda i zašto dolazio zametnim putem na levu obalu Save?
„Grešite! Ljudi se obrazuju, putuju u Grčku, Italiju, vide kako se riba sprema i zavole je“, govori Vojo. Umetnost spremanja sveže morske ribe, školjki i rakova bila je potpuno nova stvar za nekog ko je sate provodio nad roštiljem. Nisu tu pomagale knjige, već jedan dobar čovek, Duško Ivanić, šef kuhinje hotela Jugoslavija. „Zvali smo ga knjiga koja se šeta, uvek zna sve, i kad misliš da ne zna, istrese znanje. Danas smo mi poznati po ribi spremljenoj na dalmatinski način, većinom na žaru. Poznati smo i po svežoj morskoj ribi. Dobijamo sveže, uglavnom iz Crne Gore, zaleđene ne spremamo. Imamo i svoje ribare u Golupcu, Kladovu, i oni donose svežu ribu, osim tokom mrešćenja“, objašnjava Vojo Mrvić.
Marinada je otvorena kad je Brodogradilište Beograd bilo najbolja firma u Srbiji, kad je 1.500 ljudi radilo, dolazili ministri, potpredsednici vlada, ambasadori.
„I ne samo zbog njih: uvek smo držali kvalitet. Šarene laže, kićenja... to nema prođu. Čovek voli dobar tanjir, da pojede i popije, onda i zaboravi komfor... U čemu je filozofija uspeha? U kvalitetu, posebno danas, kad ima kafana mali milion. Treba nekome sat da dođe ovde, zapuca od Mirijeva na primer, i zamislite da se onda razočara. Zato poštujemo svakog gosta“, kaže Mrvić. Dokaz kvaliteta je i što je Marinada među prvim, ako ne i prvi restoran u gradu koji je uveo HACCP.
