Hotel je grad za sebe

„U hotelu imate gotovo sve što vam je potrebno. To je grad u gradu u kome gostu možete da pružite skoro sve što mu je potrebno, od usluga spavanja, preko hrane, do zabave i uživanja. U hotelu se svetlo nikad ne gasi“

Kada je pre mnogo godina kretao u Ameriku na školovanje, nije ni slutio, iako je to možda i potajno želeo, da će se jednog dana naći na mestu generalnog direktora hotela koji je još kao šesnaestogodišnjak posetio, pokušavajući već tada da odabere put kojim će ići i budući poziv. U razgovoru sa generalnim menadžerom tadašnjeg hotela InterContinental shvatio je da želi da se bavi hotelijerstvom. Nakon 17 godina vratio se u zemlju u kojoj je rođen u želji da u njoj nastavi karijeru. Svoje znanje i iskustvo iz dana u dan, sa velikim osmehom i puno entuzijazma, upornosti, a najviše znanja, primenjuje kao generalni direktor hotela Continental.

Živorad Vasić, direktor projekata Hoteli u kompaniji Delta Real Estate i generalni direktor hotela Continental Beograd, diplomirao je na Bostonskom univerzitetu, na smeru hotelski menadžment i biznis. U junu 1999. godine počinje da radi u jednom od najvećih hotelskih lanaca u Americi, prvo kao asistent noćnog menadžera, a kasnije i kao generalni menadžer soba, za šta se i specijalizovao. U novembru prošle godine vraća se iz Amerike da bi nastavio da se bavi onim čime će se baviti ceo život – hotelijerstvom.

„U Srbiju sam se vratio u želji da nastavim da se bavim poslom koji volim. Nakon što sam diplomirao na Bostonskom univerzitetu, ušao sam u jedan od najvećih hotelskih lanaca u Americi, u takozvani program CMT (Corporate Managment Trening program), gde sam šest meseci prolazio kompletnu obuku kroz sve sektore u hotelu. U Americi svaka hotelska korporacija ima sličan program kojim započinjete rad u hotelskoj industriji, a koji podrazumeva praktičnu obuku. CMT program u nekim lancima traje šest, u nekim 12, a u nekim i po 18 meseci, tokom kojih mladi menadžeri stiču praktična znanja i usavršavaju se u određenim sektorima koje izaberu. Ja sam se opredelio da se specijalizujem u sektoru soba i moja je obuka trajala šest meseci. Nizom srećnih okolnosti dogodilo se da je mojoj kompaniji nakon šest meseci bio potreban asistent menadžera soba, pa je moja obuka bila malo kraća i veoma brzo uplovio sam u menadžment sutrukturu.“

Koliko je to značajno za osobu koja je tek izašla sa fakulteta?

„To je izuzetno važno, jer ne znači da ćeš sve ono što si učio u knjigama odmah znati da primeniš u praksi. U Americi svaki fakultet podrazumeva da moraš da imaš 500 sati praktične nastave, odosno radnog iskustva u hotelijerstvu. Tih 500 sati mora da stoji u tvom CV-ju kako bi dobio prvi posao. Moj prvi posao bio je u Sarasoti, na Floridi, kada sam jedno celo leto radio kao belmen. Daleko od toga da vam teorija nije veoma bitna, ali od neprocenjive vrednosti je iskustvo, odnosno praksa. Tako, na primer, kada ti gost dođe u devet sati uveče sa iscepanim odelom čija je vrednost nekoliko hiljada evra i traži da mu rešiš problem, ti moraš da nađeš način da mu taj problem rešiš. Sigurno nećeš da zoveš generalnog direktora, već ćeš sam tražiti rešenje. Zbog toga je veoma bitno da kreneš od početka, da prođeš kroz sve sektore i sve nivoe, da stekneš što više praktičnog znanja, jer je hotelska industrija takva da nikad ne možeš dovoljno da naučiš. Na kojoj god da si poziciji, moguće je da ti se dese neke nepredvidive stvari koje moraš rešavati.“

Šta je još bitno da bi neko bio uspešan u hotelskoj industriji?

„Dobar mentor. Veoma je bitno da imaš nekog ko će ti svojim savetima pomoći da učiš. Ja sam, hvala bogu, imao dobre mentore koji su me mnogo naučili.“

Koliko ste poznavali hotelijerstvo u Srbiji nakon 17 godina rada u američkim hotelskim lancima?

„Bilo gde da se nađete, u novoj zemlji ili novom gradu, morate brzo da upoznate, ili da već poznajete tržište. U početku nisam dovoljno dobro poznavao srpsko tržište, ali sam veoma brzo uspeo da ga upoznam. Tako je, na primer, za mene bilo veliko iznenađenje što se u Srbiji sobe bukiraju u mnogo kraćem roku nego u Americi. Dešavalo se da imamo 40 odsto zauzeća u jednom danu, a već za nedelju dana zauzeće hotela poveća se na 60 odsto. Pitao sam se zašto je to tako i onda sam shvatio da je verovatno ponuda mnogo veća nego potražnja, da ljudi ne moraju da žure sa bukiranjem soba. U Americi je to potpuno drugačije. U Bostonu, Njujorku, Majamiju i Los Anđelesu, ako je neki događaj, sobu morate da rezervišete bar četiri-pet meseci ranije, jer u suprotnom ne da je nećete naći u gradu već ni 40 kilometara van grada. Ako je, na primer, Superball u nekoj državi u Americi, sobu morate da bukirate godinu dana unapred. Toga u našoj zemlji skoro da nema, osim možda kada je bila Evrovizija ili sada u vreme Univerzijade.“

U kakvom je stanju bio hotel Continental kada ste vi došli?

„Ne mogu da kažem ni da je bio previše loš ni dobar. Znate, ovaj hotel ima veliki potencijal. Najveći je u Srbiji sa 415 smeštajnih jedinica. Jedini je hotel gde se prozori otvaraju, koji ima bazen veličine 25x7 metara. Jedini je koji ima salu velikih kapaciteta, za 1.200 ljudi, ali i još 11 sala, za 25 do 150 ljudi. Potencijal je veliki i ovaj hotel pruža mogućnost da se svaki veliki događaj u našoj zemlji proprati, što je najveća vrednost za jedan hotel u gradu. Obično svi hoteli beže od takozvanih privatnih gostiju, od pojedinaca koji dolaze, i svi se trude da što više kompanija vežu kao klijente za svoj hotel.“

Zašto?

„Zato što poslovni gosti donose sa sobom i bankete, a novac se u hotelu ne zarađuje samo od iznajmljivanja soba već i od svih propratnih manifestacija koje se u njemu organizuju, među kojima najviše zarade donose banketi, bilo da je reč o ručkovima, večerama, proslavama, žurkama za te firme... Kada sam došao, hotel je bio praznjikav, na šta je verovatno uticala i činjenica da je bio novembar, kao i da se bivši menadžment, pre nego što je hotel preuzela kompanija Delta, nije mnogo bavio prodajom.

Hotel se ne prodaje kao parče pice. Hotel ne sme da se prodaje od danas za sutra, već moraju da se sagledaju svi događaji koji se dešavaju u Beogradu, ali i da se svi klijenti dovedu u hotel kako bi im se pokazalo šta on može da im ponudi. Gost mora da vidi sobe, restorane, bazen, da proba hranu, pa da onda sam donese zaključak da li je sve to što je video vredno novca koji daje. Jedan od problema sa kojim smo se i mi susretali jeste to što su cene bile visoke, možda i previsoke u poređenju sa ostalim hotelima u gradu. Zbog toga smo ušli u novu filozofiju Value for your money, odnosno vrednost za vaš novac. Spustili smo sve cene u hotelu i omogućili ljudima da vide šta to nudimo za novac koji očekujemo da će nam ostaviti.“