Do trenutka kada je Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) stigao u Bordo, u proleće 1787. godine, već je bila jasno definisana treća klasa velikih poseda-vinograda (Troisièmes Crus). Komercijalni uspeh te grupe ohrabrio je još jedan niz poseda da stvore posebnu kategoriju vina koja su za nijansu inferiornija od vina treće klase poseda-vinograda. Cenovnici iz dvadesetih godina 19. veka pokazuju da je evolucija klasifikacije nastavljena stvaranjem četvrte klase velikih poseda-vinograda (Quatrièmes Crus). U isto vreme, s pojavljivanjem četvrte klase poseda-vinograda, treća klasa obogatila se s nekoliko novih poseda, a do 1850. godine postojalo je pet jasno definisanih klasa te komercijalne hijerarhije, koja je obuhvatala šezdesetak poseda-vinograda.
Treba imati na umu da je pozicija poseda-vinograda na spisku bila vezana za postignute prodajne cene na tržištu. Odudaranje između prvog položaja po pozicioniranju poseda u klasifikaciji i realnog položaja na osnovu postignute prodajne cene, postalo je sve češće u prvoj polovini 19. veka, a taj proces nastavlja se i dan-danas: neka vina klasifikovana u određenu klasu poseda-vinograda prodaju se po cenama koje odgovaraju cenovnoj kategoriji vina iz više klase.
Upravo na taj način stvoren je i formiran sistem komercijalne klasifikacije, razvijajući se od prve do pete kategorije i menjajući se u zavisnosti od pojavljivanja poseda-vinograda i promena na tržištu. Početkom 17. veka najtraženija su bila vina iz vinogorja Grav; zatim se Medok afirmisao kao izvanredno vinogorje, a njegova vina postigla su ogroman komercijalni uspeh, tako da su im u skladu s tim rasle i cene. Do sredine 19. veka tržišne cene vina Medoka bile su toliko visoke da je jedino O’Brion mogao komercijalno da ih prati. Upravo zbog toga je O’Brion jedini posed-vinograd Grava koji je bio vredan uključivanja u najvišu klasu hijerarhije. Nijedno drugo vinogorje Bordoa, izuzev Medoka, nije proizvodilo crvena vina s dovoljno visokom cenom kojom bi se nametnula pojavljivanju u klasifikaciji.
Klasifikacija je bila kamen temeljac lokalnog vinskog tržišta i svih onih koji su u njemu učestvovali – vlasnika poseda-vinograda, trgovaca vinima – negosiana (négociant) i vinskih brokera – kurtijea (courtier) – znajući tačno mesto dodeljeno svakom posedu-vinogradu. Takvo poznavanje hijerarhije nije bilo slučajno; klasifikacija je postigla vrlo širok spektar primene, čime se nametnula kao veoma bitna, naročito u profesionalnom okruženju zbog koga je u osnovi i nastala.
Sada nekoliko reči o trenutku njenog nastanka, dakle o 1855. godini, i alternativnom nazivu imperijalna klasifikacija.
Klasifikacija iz 1855. godine stvorena je da predstavi slavna vina Bordoa na Svetskoj izložbi u Parizu, koja je održana te iste 1855. godine, a koju je organizovala Imperijalna vlada Napoleona III. Odgovornost da napravi nacrt imperijalne klasifikacije data je Privrednoj komori Bordoa, koja je taj zadatak poverila čuvenom Sindikatu kurtijea Bordoa.
Zadatak je bio uspostaviti zvaničnu hijerarhiju zasnovanu na vekovnom trgovačkom iskustvu kurtijea i ujedno odati priznanje svakom klasifikovanom posedu-vinogradu, njegovom teroaru i reputaciji. Sve informacije su, naravno, dolazile iz najpouzdanijih izvora, a potvrđene su tržišnim cenama na berzi vina Bordoa.
Najzad, 18. aprila 1855. godine, Sindikat kurtijea Bordoa doneo je presudu. Presuda nije bila izraz prolaznog trenda, već zvanična potvrda postojećeg stanja na tržištu i njegove vekovne kvalitativne evolucije. Imperijalnom klasifikacijom obuhvaćen je 61 posed-vinograd, podeljen u pet klasa (60 iz vinogorja Medok i jedan iz vinogorja Grav).
Kako je vreme odmicalo, spisak koji su sastavili vinski brokeri postizao je autoritet. Tokom druge polovine 19. veka, klasifikacija biva prihvaćena i postaje autoritativni izvor za razumevanje pojma vrhunskih kvalitativnih dometa proizvodnje vina Bordoa. S druge strane, ne treba misliti da klasifikacija, kao referenca za ljubitelje vina, treba da sprečava da se na tržištu kontinuirano i iznova određuje cena u funkciji evolucije kvaliteta. Na primeru nekoliko poseda-vinograda može se uvideti genijalnost klasifikacije iz 1855. godine, koja se ogleda u tome što nikada nije zasmetala tržištu da obezbedi pravednu trgovačku nagradu vinima koja svojim kvalitetom to zaslužuju. I pored toga što su se za 150 godina postojanja desile samo dve zvanične promene originalnog spiska – unapređenje Muton Rotšilda (Château Mouton Rothschild) iz druge u prvu klasu velikih poseda-vinograda (jun 1973. godine) i uključivanje Kantemerla (Château Cantemerle) u petu klasu velikih poseda-vinograda (16. septembar 1855. godine) – cene su se uvek menjale u zavisnosti od pruženog kvaliteta, dok se u zavisnosti od godine, jedan veliki posed-vinograd uvek mogao naći, po svojoj ceni, ispod ili iznad svog zvaničnog statusa iz 1855. godine.
Klasifikacija se zasniva na doslednosti u kvalitetu istih poseda-vinograda u periodu dužem od tri veka, od 1666. preko 1855. godine, pa do danas, čime se i objašnjava njena neprocenjiva vrednost i dugovečnost bez obzira na menjanje ljudi i njihovih navika.
Dakle, ukoliko na etiketi vina piše Grand Cru Classé en 1855, budite sigurni da su te reči garancija mogućnosti da se dostigne savršenstvo u nesavršenom svetu. I još bolje, to je savršenstvo koje možete probati.