Šampanjac! — naivno, čak detinjasto, na užas svog pratioca, siromašnog američkog novinara, odgovara princeza nepoznate zemlje na njegovo pitanje šta će za doručak. Film je Praznik u Rimu, trg je Španski, krupnooka princeza je Odri Hepbern, a njen „kidnaper“ Gregori Pek. Dakle, plemstvo šampanjac „jede“ čak i za doručak.
Ono što je Rolls Royce među automobilima, Chanel među parfemima, to je šampanjac među vinima. To kao da i nije vino; ne izgleda kao vino, ne pakuje se kao vino i ne pije se tako ravnodušno. A kao i sve na svetu u čemu se uživa duboko, s uvažavanjem, kao što su sirevi ili neka dimljena mesa, i šampanjac su izmislili fratri u manastirima. U pauzama između molitvi.
Šampanjac počinje kao bilo koje vino, ali mu se fermentacija prekida početkom zime, a druga fermentacija započinje u proleće. U zavisnosti od toga gde se odigrava druga fermentacija, razlikujemo dva osnovna načina proizvodnje šampanjca.
Klasična metoda zapravo se ne razlikuje od metode koja se koristila u vreme Dom Perinjona i njegovih monaha. Njena osnovna karakteristika jeste da se druga frementacija odvija u flaši. Osim toga, klasična metoda zahteva da se flaše svakodnevno tokom nekoliko meseci okreću za nekoliko stepeni i lagano naginju kako bi se talog kvasca skupio na grliću flaše. Ova metoda zahteva mnogo rada i pažnje, pa je zbog toga i znatno skuplja od tankovske metode, koja je karakteristična za industrijsku proizvodnju. Za tankovsku proizvodnju karakteristično je da se drugo vrenje obavlja u čeličnim tankovima. Zbog toga je ova metoda jeftinija, pa je samim tim i pristupačnija većem broju ljudi.