Jedni uvode živu muziku ne bi li povećali promet u lokalu, drugi je povlače iz objekata jer im se ne isplati, ali se svi slažu da je dobra atmosfera ključan element posla jer podiže promet i dovodi goste u restoran

Tekst: Bojana Ilić Foto: Jovan Marjanov i Dragana Ðorović

Od početka godine u Srbiji je zatvoreno više od hiljadu ugostiteljskih objekata, a ko zna koliko je ljudi ostalo bez posla. Oni koji rade, opstaju kako znaju i umeju, a mnogo ih je kao rešenje uvelo živu muziku u lokal. Letos se u Beogradu mogla čuti svirka na svakom uglu i u svakoj bašti. Uglavnom je reč bila o jednom ili dvoje muzičara, akustičnoj gitari i eventualno sintisajzeru.

S druge strane, ima i onih koji su imali živu muziku, ali su ili potpuno od toga odustali ili smanjili repertoar na minimum. Cafe Plato na Studentskom trgu jedan je od takvih primera i danas ima svirke samo petkom i subotom. Nije, međutim, uvek bilo tako. Kad je otvoren 1993. godine, taj kafe imao je džez svirke svako veče.

– Paradoksalno zvuči, ali standard je ljudima bio bolji tada nego danas. Muzičari su imali dvostruko veće honorare, to su bile mnogo dobre godine za džez – objašnjava za Caffe&Bar Aleksandar Zlatković, suvlasnik Platoa.

Retki su bili lokali u kojima se svirao džez, Plato je tada probio led, stvar je krenula, a onda su počeli da se otvaraju i drugi lokali s tom vrstom muzike. Tako se pojavio veliki broj loših bendova i ugostitelji su shvatili da to ne donosi profit. Umesto džeza, počinje da se svira popularna muzika i to je još uvek u ekspanziji.

– Svemu tome kumovali su i sami džez muzičari. Pomislili su da mogu da sviraju svuda, bilo ih je previše. Za muzičare je bitno da shvate da su oni saradnici u lokalu, ljudi ovde ne dolaze na koncert, već da se opuste, vide s prijateljima, da se lepo provedu – smatra Zlatković.

Polako, s godinama, kako su klupski bendovi počeli da bivaju sve popularniji, džez je nestajao iz lokala i Zlatković je pošao u potragu za nekom komercijalnijom vrstom muzike. Svim ugostiteljima teško su pale godine promena kad su troškovi vođenja lokala postali ogromni.

– Imao sam dva leta ovde u bašti kubanski bend i to je najkomercijalnija muzika koja se svirala u Platou. Napravili su odličnu atmosferu, ali nekako posle dve godine i oni su se zasitili i to je prestalo. Tako smo došli u situaciju da se ili komercijalizujemo, što u Platou jednostavno ne bi prošlo, ili da proredimo svirke, što smo i uradili. Sad ih imamo petkom i subotom uveče, dok ih od sredine januara do marta nemamo uopšte jer ne možemo finansijski da izdržimo – objašnjava Zlatković.